Интервју

Милена Секулић Одаловић, професор српског језика и књижевности, писац, мотивациони ментор, лектор, члан Удружења књижевника Србије, добитница награде Београдски победник за књижевни рад.

1. Од када пишете?

Пишем непуних пет година и за то је време објављено пет мојих романа. Занимљива ми је та подударност. Следеће године излази и нови роман под називом „Ветар са Пиринеја“, у издању Издавачке куће Лагуна. Преставља прави уникат на нашем књижевном небу јер обрађује историјске догађаје из Шпаније петнаестог века, у топлој и на моменте суровој причи.

2. Шта Вас инспирише?

Нема веће инспирације од онога што нас окружује. Посматрам људе, размишљам о судбинама, необичним догађајима. Онда то све упакујем у причу из прошлости, разумевајући како се неке ствари никад не мењају и да су праве вредности непролазне.

3. Како сте спојили посао у школи и писање?

Као и сваки јарац у хороскопу, организована сам и предана свему што радим. Уосталом, кад се нешто воли, време за бављење тиме се одбије од сна и одмора. Не препоручујем тако нешто другима, али код мене је тако.

4. Да ли је писање потреба или хоби?

У мом случају писање је озбиљна посвећеност, истраживачки рад и непресушна инспирисаност, тако да би тешко могла да га дефинишем као хоби. Прераста у прави позив, готово мисију, кроз коју имам прилику да допринесем и оставим траг.

5. Која књижевна дела чине Ваш опус?

Прва четири романа („Кнегиња Наришкина“, „Из земље камена“, „Бег из златног кавеза“ и „Кућа на острву Скај“) део су квадрилогије „Проклетство Хантерових“, а ове је године објављен и роман „Ледена лејди“. Сви моји досадашњи романи су историјске романсе.

6. Где је граница између пишчевог живота и његовог дела?

Иако пишем о прошлости, у сваки роман сам уткала и део себе, својих размишљања, убеђења и осећања. Не може без тога. Кад се глава охлади од писања, у тексту пронађем детаље које као да је писао неко други, а заправо је то траг оног несвесног, нешто што носимо у себи и не знајући да постоји.

7. Како је бити писац у 21. веку?

Као и у сваком времену, бити писац је предивно, тешко, изазовно. Права авантура духа и ума.

8. Могу ли се вратити урушене вредности?

И сама често размишљам о томе. Колико год да нам се понекад учини како се све променило, суштина ипак остаје иста. Од универзалних вредности никад не смемо одступити, уколико мислимо да као цивилизација опстанемо. Када погледате у прошлост, било је много лутања и погрешака, а тако ће остати и убудуће. То је комплексни циклус успона и поновног падања, праћен развојем технологије, али човек је и даље биће од крви и меса, са осећањима и потребом душе. Зато ће уметност увек бити насушна потреба. Она је крик човека над бесмислом и пролазношћу, највећи досег људског ума. Добра књига ће увек наћи читаоца. Време све стави на тест.

9. Шта Ви волите да читате?

Волим да читам квалитетне романе разних жанрова, посебно мистерије и историјске романе. Не бих издвајала конкретне писце. Занимљиво је када на полицама у књижарама поред омиљених аутора нађете и своје романе. Неописив је тај осећај.

10. Какви су Ваши планови у будућности?

Тренутно пишем свој седми роман. „Жена са виолином“ је занимљив искорак у односу на претходна штива, јер има крими елементе, по угледу на непоновљиву Агату Кристи. Надам се да ће бити објављен следеће године.