BRANKICA BALEN: Osvrt na roman “Vetar sa Pirineja” Milene Sekulić Odalović

Većina ljudi zna da su ljubavni istorijski romani moj najdraži žanr. Još kad je roman ovako kvalitetno napisan, pa još i domaći pisac, slobodno mogu da napišem da Milena može stajati uz bok Noe Gordona (Iscelitelj iz Saragose) i Zagorke (Grička vještica, Plameni inkvizitori).

Napisala je priču smeštenu u jedno od najmračnijih perioda istorije, tačnije u doba inkvizicije, kada su ljudski životi bili oduzimani samo zato što si druge vere. Neuk narod, praznoverje, ljudska zloba i zavist vladaju posvuda.

Milena je smestila radnju na tlo Španije. U takvo jedno mračno doba, u srcu Sevilje, rodila se ljubav između katolika i Jevrejke, osuđena od svih. Iz te ljubavi rodila se naša heroina Marija Luiza, glavni lik ove divne priče.

Marija Luiza je rano ostala bez majke. Otac pokušava da za njih dvoje pronađe novo mesto za život, želeći da svojoj ćerkici pruži miran život, bez osude i opasnosti. Sudbina ih dovede do grada utvrde Oho de Montanja, poznatog po svojoj samostalnosti. Njime vlada markiz Don Rikardo, veliki vojskovođa i prijatelj kraljice Izabele.

Međutim, život ponovo zadaje udarce. Neprosvećeno stanovništvo vidi u Mariji Luizi đavolji okot, jer se malena razlikuje po svojoj naravi i izgledu. Ona odrasta uglavnom bez društva druge dece, pa se okreće prirodi, biljkama i životinjama Montanje. Nesrećni otac je šalje u samostan kako bi je zaštitio od zlobe meštana.

Nakon deset godina Marija Luiza izrasta u pravu lepoticu vidarku. Svojom umešnošću leči narod, ali i dalje je gledaju ispod oka. Dolazak markiza Rikarda nakon godina ratovanja nada je u bolje sutra. Prilike nisu dobre, zemlja je opustošena, stanovništvo gladuje, njegova riznica opljačkana, rođena sestra želi da preuzme vlast uz pomoć upravnika grada. Jedan incident pokrenuće lavinu događaja i dolazak inkvizicije u okrug Montanje.

Prošlost se ponavlja.

Ima li pravde?

Hoće li markiz Rikardo skupiti snage da odbrani ženu koju voli, prkoseći crkvi i samoj kraljici Izabeli?

Pročitala sam sve Milenine romane, ali ovo mi je njena najbolja knjiga. Čista desetka. Nadam se da će Milena obraditi još neki kutak istorije i tu smestiti novu ljubavnu priču.

Velika, velika preporuka, posebno za ljubitelje Zagorke.

(Brankica Balen)

Kada mi je prijatelj preporučio dela književnice Milene Sekulić Odalović, pomislila sam – zašto da ne? Odavno nisam čitala nekog od domaćih pisaca (iskrena da budem, mislim još od školskog doba, i to ne zato što me je interesovalo, već zato što je to bila obaveza). Osim, ruku na srce, Branka Ćopića, koji je umeo da provuče specifičan humor kroz svoja dela.

Ceo život više naginjem ruskim, engleskim i francuskim klasicima. I možete li zamisliti moje iznenađenje kada sam dobila prve tri knjige kvadrilogije Prokletstvo Hanterovih?

Počela sam da čitam, ne očekujući mnogo, možda još jednu u nizu ljubavnu limunadu. Već posle prvog poglavlja mi je bilo jasno da imam posla sa nečim vrlo ozbiljnim i vrlo zahtevnim. Nekoliko puta sam se vraćala na podatke o piscu, misleći da je neka šala – to, prema mom shvatanju, nije mogao pisati naš pisac! To je bio klasik na kojima sam odrastala! Čitajući bez daha o sudbini kneginje Nariškine, Milena me je vodila predelima Rusije, Engleske, Amerike i Škotske, kao da je i sama odrastala tamo. Njena umetnost se sastoji i u tome da vas navede da se ili zaljubite u likove, ili ih mrzite iz dubine duše – sa dramatičnim preokretom – da posle volite onoga koga ste mrzeli, mada ste bili sigurni da se to nikada neće desiti! Upravo se to meni desilo sa dvojicom supružnika prelepe Ekaterine, Nikolasom i Erikom.

U centru dešavanja je prekrasna Ekaterina Nariškina, i njen život. Mimo svih očekivanja, roman uopšte nije bio „limunada“, Milena je tako vešto plela priču, tkajući u nju lik po lik, sa toliko detalja i uverljivih dijaloga, da se preda mnom odvijao čitav film. Od besa do mržnje, od plača do osmeha, čitav kaleidoskop emocija me je preplavio. A ne pamtim kada sam plakala zbog književnog dela. Slikovitost romana se prenela i u moje snove, a mašta je i tamo nastavila da tka nastavke… Jedva sam čekala svaki slobodan trenutak da nastavim sa čitanjem, sve više u ubeđenju da je Milena reinkarnacija sestara Bronte, ili možda  Čehova? Ili svih njih, međusobno isprepletenih, jer je nasledila Čehovljevu crtu ka slikanju sumornih situacija, visprenost Emili Bronte u vizuelnom prikazu emocija, i sposobnost spontanih i smislenih dijaloga. U poslednjem delu kvadrilogije, Milena u nekoliko poglavlja završava priču o Ekaterini i Eriku, ali prenosi događaje u novije vreme, prateći njihovog potomka, Sebastijana, i njegovu izabranicu Elizabetu. Ukoliko je knjizi još nešto moglo da doda na čari, to su bila pomalo mistična dešavanja (i opet reinkarnacija Emili Bronte kroz Orkanske visove) , dovoljna da vaz drže u tihoj jezi…

Moje ushićenje je bilo toliko da je, nekon mog kratkog prikaza, roman pročitao i moj suprug, koji, osim duhovnih knjiga, ne čita ništa drugo.

Ukoliko sam i smatrala da je Prokletstvo Hanterovih bila početnička sreća jednog pisca, par godina kasnije me je opovrgla Ledena lejdi. Milena nas ovde vodi u skoro pa industrijsko doba, kraj 19. veka, kada su žene još uvek bile smatrane ukrasom i stubom kuće, ali su počele i da ispoljavaju zamisli poput osamostaljivanja i bavljenja zanimanjima, koja su ranije bila vezana isključivo za muškarce.

Gotovo ceo roman o Alanis Hejven se odvija u letnjikovcu jedne viktorijanske vile, gde ona danima slika… Slikanje je, u to vreme, bilo jedno od „ženskih“ hobija, poput veza, ako uzmemo u obzir mrtvu prirodu i pejzaže. Međutim, Alanis stremi ka nemogućem – stremi ka slikanju aktova i velikim izložbama, a saučesnika u tome nalazi u tihoj podršci Kalena Mejnarda, ozloglašenog zavodnika. Vodeći nas kroz snove i razmišljanja jedne devojke, kroz društveni život Engleza, Milena stvara situacije i spletke dostojne Opasnih veza, iz kojih se izlaz ne nazire… Ali – nikad ne recite nikad – njeno pero nas neustrašivo sprovodi kroz sve zamke i dovodi do srećnog kraja – doduše, ne u najavljivanom Parizu, već u jednom delu Engleske, pored mora.

U najavi je bio Vetar sa Pirineja, koji sam kupila sledeći dan nakon što se pojavio u knjižarama. Sada već ozbiljno „navučena“ na dela Milene Sekulić – Odalović, pitala sam se gde ćemo završiti ovog puta.

Iskreno, očekivala sam opet delo a la engleski klasik, ali se Milena potrudila da nas potpuno dezorijentiše, vraćajući nas u srednji vek, u najmračnije doba inkvizicije i njenih začetnika, u vreme kraljice Izabele i kralja Ferdinanda, koji, pod uticajem papista, dozvoljavaju progon Jevreja iz Španije. Milena pokazuje zavidno znanje istorijskih činjenica, što je, po meni, još jedan plus, koji njena dela čini visokoplasiranim u ponuđenom izboru književnih dela.

Ako sam mislila da me ništa ne može iznenaditi, opet sam se prevarila. Marija Luiza, riđokoso dete iz mešovitog braka Španca i Jevrejke, život provodi uz brižnog i požrtvovanog oca, u brdima Oho de Montanje, na obroncima Pirineja. Vlastelin, kraljevski ratnik, don Rikardo, ostavlja utisak snažnog i pravednog muškarca, ali i bezdušnog, kada su žene u pitanju.

Moram priznati da sam bila na korak od toga da odustanem od čitanja. Prokletstvo Hanterovih mi je bilo protkano ruskom setom, Ledena lejdi engleskom hladnoćom, a Vetar… Vetar kroz sve svoje stranice nosi mrak, inkvizicijsku tamu, tugu tešku do neprebola. Da nije postojala malena naznaka i ohrabrenje naše divne Milene, verujem da bi knjiga još uvek čekala na mojoj polici da smognem snage i hrabrosti za nastavak.

Ne, neću vam reći o čemu se radi, pročitajte sami. Reći ću Vam samo da Milena iz dela u delo nadmašuje sebe, i da sa oduševljenjem čekam svaku njenu sledeću knjigu. Jedno pravo osveženje, sa studioznim romanima, sa više nego dobrom istorijskom podlogom, sa umetnošću dočaravanja toliko različitih vremenskih razdoblja i kultura, da se pitam da li ova spisateljica poseduje vremeplov – njene knjige su dostojne da budu korice uz korice sa najvećim klasicima književnosti. Ona nam daje nadu i vraća veru u plodne pisce, koji će nas godinama radovati sa svakim novim delom.

Dragana Kosanić

MARKO KOVAČ:  OSVRT NA ROMAN “VETAR SA PIRINEJA”

„Kad se plašiš, zlo te nanjuši.“

U mračnom srednjem veku španska inkvizicija progoni Jevreje i Mavre. Nakon smrti svoje supruge, sefardske Jevrejke, seviljski pekar Serhio Kortez Moreno i njegova riđokosa ćerkica odlučuju da potraže mir daleko od mesta koje budi uspomene. Spas će potražiti u gradu Oho de Montanja koji se nalazi u pokrajini Aragon. Zadobiće poverenje markiza don Rikarda, velikog i slavnog vojskovođe koji ispod oklopa krije hrabro i plemenito srce. Međutim, ne gledaju svi blagonaklono na pridošlice. Markizova sestra kontesa Elena ne bira sredstva da svoje paklene planove sprovede u delo. U tome će imati pomoć ljubavnika Gonzala, upravnika garde čija pojava uteruje strah u kosti građana.
Istovremeno se nadvija zloglasna senka davnog znamenja o montanjskoj veštici crvene kose, koja će u grad doneti smrt i stradanje. Da li je legenda samo puko sujeverje lokalnih stanovnika, ili gorka istina koja će uništiti život kakav poznaju?

„Jedna varnica može da spali dokle oči vide.“

Već sa prvim stranicama Mileninog novog romana, čitaocu biva jasno da je u pitanju snažni ženski narativ. Rečenice koje ona ispisuje su nežne, čulne, sentimentalne. Susrešćete se sa odmerenim stilom pisanja koji ne poznaje vulgarnost. Intimne scene su svedene na minimum. Dosta pažnje poklanja bogatim opisima pejzaža, nepreglednog krajolika, gradskog ambijenta…
Dotakla se i društveno-političkih tema kao što su progonstvo i nasilje nad manjinskim grupama, kao i klasne razlike. Uspešno prikazuje atmosferu straha i neizvesnosti koja je vladala u to doba, stvarajući napetu sliku društvene klime. Kroz lik Serhija i njegove ćerke, čitalac se suočava sa strahotama inkvizicije i težinom života u takvom okruženju. Milena je znalački upakovala sociopolitičke i kulturne komponente tog vremena, vešto dodajući sloj misterije.

„Imala je sposobnost da čuje šapat bilja i toplo milovanje vetra, ljutnju i bes stihije kad se sruči na krovove kuća, da razume drugu ljudsku dušu čak i kad je zla do srži i pronađe lek kad svi drugi odustanu. Priroda je spojila ljudski i božanski svet u sitnom telu devojke, nesvesne svog dara i moći.“

Postoji nešto što mi se izuzetno dopalo, i moram da pohvalim autorkinu doslednost. Kao neko ko je pasionirani čitalac, mnogo pažnje poklanjam detaljima. Tako, budući da je jedan od glavnih likova pekar, čitalac se bliže upoznaje sa pekarskim zanatom. Možemo videti način pripreme hleba koji je opisan do najsitnijih detalja. To su neke sitnice koje mene kupe. Kada se neko potpuno unese u to što radi dajući celog sebe, vodeći pritom računa o svakom segmentu. Bravo Milena, tako se to radi!
Pohvalio bih i način na koji je napisan lik markiza don Rikarda čiji karakter prolazi kroz razvoj tokom priče. Uspešno je preneta njegova složenost i unutrašnja borba, otkrivajući dublje slojeve markizove ličnosti. Ova karakterizacija dodaje dubinu romanu i pomaže čitaocu da se poveže sa likovima na emocionalnom nivou.
„Moje su ruke krvave. I pitam se, svake noći se iznova pitam, koji je Bog pravi. Naš ili njihov? Ili je isti, pa samo gleda sa neba čudovišta koja je stvorio.“

Prvi komentari čitalaca nesumnjivo govore kako Milenin novi roman podseća na Zagorkinu „Gričku vješticu.“ Priznajem da još uvek nisam imao priliku da se upoznam sa čuvenim serijalom, iako laički primećujem sličnost.  Međutim, mene je roman neodoljivo podsetio na stvaralaštvo Gordane Kuić, konkretno mislim na roman „Legenda o Luni Levi.“ Verujem da je autorka možda jednu od polazne okosnice romana upravo pronašla u Gordaninom stvaralaštvu. U oba romana se može pronaći mera ženske sudbine kao posvećenost ljubavi prema muškarcu i odvažnog traganja za sopstvenim karakterom i slobodom.

Zavirite u svet u kom vladaju neka druga pravila. Osetite damare sopstvenog srca spremnog da se bori za ono u šta veruje. Osetite dašak vetra koji sada duva u drugom smeru, rasterujući sve što je loše. Poverujte da dobro na kraju pobeđuje zlo. Ne plašite se, ako na kraju i ne bude tako, to samo znači da nije kraj.

Marko Kovač