Mnogi od mojih fb prijatelja, čitalaca i poznanika ne zna da sam skoro tri godine radila u Nemačkoj.
Svaki dan u nedelji zvao se po imenu grada gde sam tog dana radila. Ponedeljak se zvao Manhajm, utorak Bruhsal, sreda Karlsrue, četvrtak Hajdelberg, petak Forcajm. Ili tako nešto, već sam pomalo zaboravila raspored.
Putovanje u svaki od ovih gradova značio je mnogo autobusa i vozova. Završim čas u školi i onda sednem u kafe najbliži stanici i čekam, pola sata ili nešto duže. Obično sam poručivala kapućino i čašu vode. Sedela sam sama i posmatrala ljude, slušala razne jezike i… razmišljala o svojim snovima.
Život u inostranstvu obično podrazumeva potragu za novcem. Mnogo novca. Odjednom u rukama držite sume koje ranije niste nikad i osećate se drugačije. Držalo me je to neko vreme, možda nekoliko meseci. Onda je taj novac postao samo sredstvo za život, nešto bez čega se ne može, ali nema boju sreće. Nije ispunjenje snova.
Zapitala sam se tada, u jednom od gradova, na jednoj od stanica, šta je to što želim, kakav to trag želim da ostavim.
Kada u materijalističkom svetu imate san, vi ga čuvate za sebe. Ne želite da ispadnete smešni. Vi radite, hranite decu, kupujete stanove, gradite kuće, plaćate školu.
I sve sam to radila, posvećeno, odgovorno, entuzijastično.
San je sačekao da prođu godine. Mnogo godina.
Od tog dana, na jednoj od stanica u Nemačkoj, do ostvarenja snova prošlo je šesnaest godina.
2002 – kapućino u Nemačkoj
2018 – objavljivanje mog prvog romana.
Još uvek sanjam da pišem najlepše priče…