Obožavam ovaj intervju jer je jedan od mojih prvih. Dat je portalu www.momsecret.rs , dragoj Marijani Bašić. U to vreme još nije bio objavljen moj četvrti roman (Kuća na ostrvu Skaj).

„Milena Sekulić Odalović je književnica i profesor srpskog jezika i književnosti, koja je pažnju čitalaca privukla svojom trilogijom „Prokletstvo Hanterovih“. Trilogija  se sastoji od knjiga: „Kneginja Nariškina“, „Iz zemlje kamena“ i „Beg iz zlatnog kaveza“, a prati sudbinu tri porodice sa kraja 19. veka. Atmosferom podseća na romane svetskih klasika – sestara Bronte, Džejn Ostin i Lava Nikolajeviča Tolstoja. Za trilogiju kaže da je enciklopedija njenog života.

Njen najbolji prijatelj oduvek je bila knjiga. Ljubav prema književnosti javila se veoma rano. U mladosti je pisala pesme i vodila dnevnik, a želja za pisanjem romana rodila se u odraslom dobu kada joj se učinilo da bi imala šta da kaže.

1. Šta je to što Vas privlači u svet beline papira ?

Mir. I nemir. Drugačije je od stvarnosti u kojoj živimo, a, opet, sve je isto. Ljudske želje se uvek na kraju svedu na esencijalne vrednosti, ljubav, zdravlje, porodicu. Materijalno je u nekoj fazi života od velike važnosti, ali kasnije, sa zrelošću, čovek sagleda koliko je malo materije potrebno, a važnost se pridaje sećanju na toplotu zagrljaja, zanimljivim pričama, ukusima i mirisima, istraživanju nepoznatog, putovanjima…

Baš to me privlači belini papira. Samoj sebi tumačim šta je važno, da se lakše oduprem primamljivom zovu nebitnog.

2. Kako i zašto ste počeli da se bavite pisanjem?

Sećam se sebe sa jedanaest godina. Dođemo negde u goste, najpre se mi deca malo poigramo, a onda se zalepim za neku policu u regalu, sva ustreptala, od nepoznatih, a tako zanimljivih naslova nepoznatih pisaca. Otvorim vratanca sa staklima, gotovo stidljivo i krišom, pa izaberem jednu knjigu. I sednem negde u ćošak, da budem nevidljiva, i prepustim se čitanju, gotovo žaleći kad me roditelji podsete da je vreme za polazak kući.

Ljubav prema čitanju odvela me je u svet pisanja. Najpre su to bili epistolarni zapisi, namenjeni imaginarnom prijatelju, koji je znao svaki moj mladalački zanos i doživljaj. Kasnije sam se prepustila lepoti sklapanja stihova, posebno u vreme studiranja. Vodila sam dnevnik od svoje sedamnaeste do dvadeset i devete godine života, punih dvanaest godina. Danas on ima ne samo ličnu vrednost, već je i dokument jednog vremena, buđenja, sloma koji je doneo rat devedesetih, borba sa teškoćama života i samohranog majčinstva. No, nisam, bar ne još, spremna da to objavim, jer smatram da je previše onih koji pišu o sebi. Pomalo me je i strah od toga i svih onih koji izlažu svoj život na papiru, kao da je to nešto od posebnog značenja za čovečanstvo. Još uvek sam najsrećnija kada sam neprimetna, u nekom uglu, da posmatram svet. No, život me prečesto gura napred, bez pitanja.

3. Da li Vas je ljubav prema pisanoj reči stimulisala da kasnije upišete studije književnosti ?

Moja prva želja bila je komparativna književnost, ali mi je otac, iskusno, rekao da od toga “hleba nema”. Na kraju sam upisala hrvatsko-srpski jezik i južnoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Kraj druge godine studiranja obeležio je početak rata na ovim prostorima, koji je uslovio i moj odlazak u Beograd. U Beogradu sam nastavila studiranje na grupi Srpski jezik i književnost, koja je, zapravo, udarila temelj ljubavi, ne samo prema književnosti, već i prema jeziku, beskonačnoj kreaciji koju pružaju reči, samo ako se sa njima znalački postupa.

4. Kako dolazite do tema za knjige ?

Veoma jednostavno, pišem ono što inače volim da čitam. Trudim se da ono o čemu pišem ima univerzalno značenje, na svim meridijanima. Ne zanimaju me teme isključivo vezane za prostor na kom živimo, jer je mnogo takvih knjiga, velikih istorijskih tema, koje vam ostave neki osećaj da smo mi, ovde, nekako ukleti, sa mračnim izgledima za budućnost. Nikad nećemo živeti kao Šveđani i Nemci, ali i zašto bismo, kad je ovde hrana ukusnija i život slađi?! Mnogo toga možemo sa malo htenja da popravimo, pre svega u odnosu jednih prema drugima i ponašanju prema životnoj sredini.

Omiljene teme do sada bile su vezane za vreme sa kraja devetnaestog veka, veoma uzbudljivo doba velikih promena, ali sa teškim društvenim položajem žena, posebno u Evropi. U mojim romanima uvek će jedan od glavnih motiva biti baš to – život žene, njena borba u svetu muškaraca.

5. Gde pronalazite inspiraciju za svoje likove?

U svakodnevnom životu. Nikad, tokom odrastanja, nisam čula da je iko u mojoj porodici rekao da oslonac treba da tražim u drugima, već isključivo u sebi. Čak i kada sam ostala sama sa detetom, oni su stali uz mene, dali mi krila za sve životne planove i ohrabrivali me da nastavim let.

Inspiracija za lik kneginje Nariškine zapravo je moj život.

6. Ko je kneginja Nariškina i kako ste gradili njen lik?

Porodica Nariškin je stara ruska plemićka porodica, ali je lik Ekaterine Nariškine zasnovan isključivo na fikciji, imaginaciji autora. Zapravo, svi likovi u trilogiji su potpuno izmišljeni, ali čitaoci me često pitaju da li su postojali, jer im deluju stvarno.

Kneginja Ekaterina Nariškina je svaka od nas. Još nisam srela ženu koja se, makar u nekom segmentu, nije poistovetila sa njom. Ima i onih kojima nije draga, ali to je, čini mi se, baš zato što su u njoj prepoznali nešto čega ne žele da se sećaju. Lišena majčine brige, u mladosti je počinila greh, željna ljubavi i osećaja pripadnosti. Svoju je grešku skupo platila, ali je, zahvaljujući njoj, spoznala zanimljiv život, pun prepreka, ali vredan življenja.

7. Po čemu su slične, a u čemu se razlikuju kneginja Nariškina i Lori Hanter?

Pa, recimo, Lori kaže ono što Ekaterina misli. Šalim se, naravno, ali je u ovoj rečenici suština razlike. Lori je, živeći usamljenički život na škotskom ostrvu, spoznala svu nesreću usedelištva, ali nije izgubila životnost i onaj unutrašnji žar. Bori se na nemaštinom nakon gubitka oca, zajedno sa svojom majkom, te zapada za oko svetskom pustolovu i industrijalcu. Zaista je lik koji pleni, ponekad čak pokupi svu slavu za sebe, ostavivši fatalnu i prebogatu kneginju u drugom planu. Beskrajno su mi drage i jedna i druga, predivne osobe. Koliko je Lori jednostavna, toliko je Ekaterina komplikovana. Pravi “karenjinski” tip, ali uspeva na vreme da se izvuče iz kandži autodestruktivnosti, onda kada odluči da živi život van žica zlatnog kaveza. Uzbudljiva priča, ni u jednom trenu vas ne pušta. Zaboravićete na ukućane, na neskuvani ručak, na posao…

8. Da li biste želeli da se Vaši romani ekranizuju ?

Da, to je moja velika želja. Mislim da će onaj ko se odluči da napravi filmove ili seriju na osnovu ovih romana napraviti pametan potez. Tržište je zasićeno nasiljem i prostaštvom u svim oblicima, možda će doći vreme kada će neko prepoznati ovu priču kao osnovu za filmsko stvaralaštvo.

9. Šta smatrate epohalnim potezom u svojoj biografiji?

Uh, kako to zvuči! Možda sam previše skromna, ali o tome šta je epohalno u mojoj biografiji će odlučiti neko drugi.

Ono što je, sasvim sigurno, obeležilo moj život jeste dan kada sam kao dvadesetogodišnjakinja otišla iz svog rodnog grada, pod teškim i traumatičnim okolnostima. To vas promeni, iz temelja, izvuče vas sa korenom iz zemlje. Ili uvenete ili postanete jači. Ja sam izabrala ovo drugo.

10. Pišete o fatalnim ljubavima pa ne mogu da Vas ne pitam šta za Vas predstavlja ljubav?

Sasvim sigurno ljubav nije površno zaljubljivanje. Pravu ljubav upoznala sam tek sa trideset i pet godina, u vreme kada se srce i glava udruže pa se napravi pravi izbor. Za nekoga prekasno, a za mene baš kada je trebalo.

Fatalna ljubav je ona koja napravi toliki trag da vas promeni. Vašu srž.

Današnje generacije ne veruju previše u ljubav, nekako prolaze jedni pored drugih, zagledani u telefone i ostale elektronske spravice. Rastu u nesrećne i isprazne ljude, gladne svega. Svoju glad podmiruju prolaznim telesnim zadovoljenjem, gomilanjem stvari i prestiž grade na lažnom osećaju moći.

Ljudski život je loman. Ovde smo samo u kratkoj poseti.

11. Kakvi su Vaši planovi za dalje na planu književnosti? Da li radite na nekom novom romanu?

Plan je da pišem, pišem, pišem… Pisanje mi je otkrilo posve drugu dimenziju života.“